NAŽIVO

Naživo, Prosveta, Niš, 2003, 230 str.

"Jedini pravi užas jeste posmatrati svoje lice u ogledalu i ustanoviti da je smrt već na svom poslu."

-DEJVID KRONENBERG-

 "Svako ko je ikada pogledao svoje lice u ogledalu zna kakav je to zločin i šta to znači kad se izgubi kontrola i odražaj otkaže poslušnost."

-VILIJEM BAROUZ -

(G o l i   r u č a k)

"To što mi vidimo u ogledalu ovde, tamo ćemo videti oči u oči."

-STAROINDIJSKA MUDROST-

ako volite žestok horor

ako volite bolesne filmove

ako volite Lavkrafta

ako vas zanimaju okultizam, satanizam, tajna društva, teorije zavere...

ovo je roman za vas!

NAŽIVO

Kosovo, 1995: stravičan crni ritual u divljini...

Niš, leto 1995: jedan autsajder dolazi do video zapisa tog rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti oko njega...

SADRŽAJ:

PROLOG:  THE LONG SHADOW FALLS

I     HARVESTER OF SORROW

II    ORGASMATRON

III   DREAM DESTRUCTOR

IV   BLESSED ARE THE SICK

V    SEAR ME

VI   STIGMATA

VII  VISION THING

VIII  ANYWAY, PEOPLE DIE

IX   STARING THROUGH THE EYES OF THE DEAD

EPILOG:  THE FIRST FIVE MINUTES AFTER DEATH

Napisali su o romanu:

''Kao slavni Daglas E. Vinter, teoretičar i pisac horor žanra i jedan od najboljih poznavalaca kinematografije strave i užasa u svetu, Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana ‘Naživo’. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže.

     Kosovo - satanizam - snuff filmovi - sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha. Čitanje romana ‘Naživo’ podseća stoga na operaciju u nekoj poljskoj bolnici, gde čitalac-pacijent čuje jauke ostalih, oseća kako ga otvaraju na stolu i kako ga preplavljuje zadah sopstvene krvi i utrobe.''

Goran Skrobonja, Beograd

(horor pisac, prevodilac i izdavač)

iz recenzije romana

''Na kraju, posle svega, zaključićemo da kod Ognjanovića sve u funkciji: dramaturgija je besprekorna, baš kao i kompozicija; autor je izvrstan u deskripciji, maštovit u zbivanjima, živopisan u oslikavanju karaktera; i, ono što je najbitnije kada je poetika u pitanju – implicitno uvek postaje eksplicitno.

       Ovo je definitivno najbolji niški horor u 21. veku, za sada. Očekujemo da sledeće prvo mesto zauzme naredni Ognjanovićev roman. Da neka uglednija izdavačka kuća stoji iza ovog autora, roman 'Naživo' sigurno bi osvojio neku prestižnu nagradu ili makar bio u užoj konkurenciji. Ognjanović je ovakvim fenomenalnim početkom (ovo je njegov prvi roman) istakao «kandidaturu» za treće upažnjeno mesto u nišavskom književnom okrugu; prva dva, zauzimaju dva već etablirana pisca.''

Nenad Župac, Niš

(književni kritičar)

'Strah kao strast i uzvišenost' (GRADINA, 11/2005)

Hrabrost romana “Naživo” leži u tome jer je poprilično odvojen od ustaljenih konvencija žanra, a najvećma mejnstrima, ako te konvencije danas više uopšte i egzistiraju. Predstavljen je u koncentrisanoj, slobodoumnoj, na mahove čak i sebičnoj, naraciji inteligentnog dvadeset dvogodišnjeg momka koji već odavno zna svoje putešestvije – i kao da je uveliko proživio ono što ga čeka, on je spreman da nanovo prođe kroz isto. (...) Ognjanovićeva grandiozna filosofija ujedno je i najveći potencijal romana. Nezavisno propovijeda baš o tîm pomoćnim sredstvima za život pojedinaca, koji pošto-poto žele pobjeći od jednostranosti svoje okoline, a pritom – prenosno govoreći – ništa ne ubrizgati sebi u venu. (...) Iako “Naživo” ne posjeduje istančan zaplet, u pitanju je i te kako ozbiljno štivo neograničenog značenja, premda onima čiji digestivni traktovi u mozgu možda i neće moći da mu pridruže sopstveno poimanje ovakve najkompleksnije i najpoetičnije vrste horora, imaće priliku da makar na trenutak po prvi put osjete kako je, na ovim prostorima, suočiti se sa jednom – mislim da se bestidno može reći – uvjerljivom prvom lavkraftijanom, inače veoma mukotrpnom pristupu hororu.

Ratko Radunović, Podgorica

(pisac, književni i filmski kritičar)

‘Naživo by Dejan Ognjanović’ (Znak sagite, br. 14, Beograd, decembar 2003)

Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova.

Darko Macan, Zagreb

(strip scenarista i teoretičar)

'Srbi to rade bolje', na sajtu 'Blogov kolac' (http://mcn.blog.hr/) utorak, 12.07.2005.

Razrešenje Ognjanovićevog romana nosi dijabolično mračne i mučne tonove koji, iako fizički stvarni, podsećaju na filmske priče za koje je glavni junak mislio da ih je prevazišao mada je, ispostavlja se, razlika između stvarnosti krhka i varljiva. (...) Tako se krug značenja zatvara vrativši se na početnu tačku, na film i video trake koji nose i otkrivaju obrasce-recepte za doživljavanje i, još bitnije, oblikovanje stvarnosti ma kakve one bile. U konačnom, pred junacima knjiga a potom i čitaocima, otvara se stara dilema - da li je putnik sanjao leptira ili je leptir sanjao putnika, odnosno u ovoj varijaciji - da li život proizvodi filmove ili filmovi život.

Ilija Bakić, Vršac

(pisac, književni kritičar)

'Filmofili – nova tema domaće književnosti' u Znak sagite br. 15, Beograd, 2006)

Roman Dejan Ognjanovića „Naživo“ (Prosveta, Niš, 2003), bez ikakvih kompleksa od "ozbiljne literature",  barata svojom žanrovskom suštinom, tretira je bez odmaka, radikalizuje preko dijaloga sa svojim uzorima Lavkraftom i Berouzom, i istražuje kroz junaka čiji hobi predstavlja pravljenje bizarne kolekcije svih vrsta medijske "ekstremnosti" i podsećanja na trošnost i krhkost ljudskog tela, i beskrajnu kombinatoriku nasilja i zla: novinske članke o ubistvima, bizarne porno filmove, video-kasete sa ratnim užasima, snuff filmove... Ognjanović će svog junaka u potrazi za Porno Bogom sa video-kasete dovesti na Kosovo i Metohiju, u apokaliptičnu atmosferu sumanutih devedesetih u Srbiji, i u dodir sa opasnim i po svakog senzibilnijeg čitaoca zastrašujućim ezoteričnim i metafizičkim posledicama.

Ivan Velisavljević,

(filmski i književni kritičar)

"Alt/lit from Serbia: Ekstremnost, hard core, punk i margina u savremenoj srpskoj književnosti", EVROPA, decembar 2007.

Ovoliko insistiranje na preplitanju stvarnosti i fikcije, velik broj dokumenata, stvarnih i apokrifnih, svedoči da je idejno-ideološka osnova romana suštinski postmodernistička – ne samo po nastojanju da se prodre do smisla besmisla već i po tome što se pokušava pronaći razlika između stvarnosti i fikcije. Junakova demonizacija ili prelazak u sferu fikcije rečita je po sebi. Ovde treba naglasiti da je korišćenje (pseudo) dokumenata na nivou motivacije izuzetno uspelo i efektno se uklapa u kontekst romana. Jer, reč je o akteru koji traga kroz medije, koji je neprestano vezan za izvore informacija i koji u filmovima i preko njih pokušava da dođe do egzistencijalne istine. Ipak na kraju se ispostavlja da je ona sakrivena duboko u nama samima, tj. kako bi postmodernisti rekli, u subjektu.

Roman Dejana Ognjanovića Naživo još uvek nije doživeo afirmaciju koja mu pripada. Jedan od razloga je što je ubrzo po objavljivaju niška Prosveta krenula u propast. Drugi je možda taj da je reč o štivu koje ipak podrazumeva specifičnog čitaoca. Scene nasilja i poigravanje konvencijama žanra, bez prevazilaženja njihovih ograničenja, čine ovo delo hermetičnim.

Dejan Milutinović,

(asistent na grupi za Srpski jezik i književnost, Filozofski fakultet, Niš)

"Horror made in Niš",

rad sa konferencije "Pisci Niša i o Nišu", Univerzitet u Nišu, 2006.

Da ne bude zabune, lično ne volim da čitam ovakve knjige i najiskrenije, čitanje ovog romana je ostavilo za sobom prilično mučno osećanje pomešano sa zgroženošću i neverovatnim porivom radoznalosti da se vidi "šta je dalje bilo". No, u ovom tekstu ne želim da se bavim ličnim doživljajem, već objektivnim vrlinama ili manama ove priče.

"Naživo" može da se posmatra i kao književni eksperiment, ali može da ima i konotaciju dela koje na samoj razini između beletristike i naučnog stila. Recimo da bi se ovaj roman pre mogao posmatrati kao studija o bolu i smrti nego kao pravo književno delo. Roman je u formi kvazi-autobiografskog i imamo prisustvo "ich" pripovedne forme. No, iako se jako dobro zna da autobiografsko sa sobom vrlo često nosi saživljavanje sa samim pripovedačem, ovde to nije slučaj. Da bi paradoks bio još veći, narativno ja češće ospoljava svog hommo interiora, daje čitaocu na uvid svoje najmračnije i najstrašnije tajne, ali mesto da privuče onog kojem priča, mesto da uspe da zadobije razumevanje, podršku, on do samog kraja ostaje potpuni stranac. Ne, iako je narativno ja prilično iskreno, ono neće na konto tog garanta bliskosti doživeti uobičajen odgovor od čitaoca.

Vesna Milić,

(profesor srpskog jezika, pisac i prevodilac)

"Jedno čitanje romana 'Naživo' Dejana Ognjanovića"

na forumu Znak Sagite

Stil kojim je roman pisan me osvaja već nakon prva dva lista: proste, razumljive rečenice, ni prekratke ni preduge, dobrog ritma. Nema gušenja kvazimajstorskim nebulozama, niti su rečenice početničke, nedorečene i brze.

Druga bitna stvar: sadržaj rečenica. Jedna od prvih stvari u romanu je scena gradske pijace kroz koju autor prolazi. Video sam i osetio – mirisom i ukusom – to mesto. Odlično urađeno. Kvalitet stila se drži do kraja romana, bez velikih oscilacija, i potpuno zadovoljava.

(...)

Naživo. Seciranje samog sebe naživo, čistilište pisca, obračun sa dubokom, mračnom i poznatom stranom i svoje svesti; suočenje čitaoca sa najvećim užasima ovog sveta, i još gore, užasima koji nisu izmišljeni, nego su stvarni, desili su se i dešavaju se, i to ne bilo kome, nego nekom koga možda poznajemo, nekom našem, možda. Nama?

Stvari koje se pominju su grozne, jer su se zaista desile i jer su ih jedni ljudi radili drugima. Jer će se desiti opet, i dešavaće se uvek, dok je ljudi. Nije potrebno pričati o njima; bio jednom jedan rat na prostorima jedne bivše zemlje, i ko i dalje ne zna ili ne razume, blago njemu.

Ja se sećam. Sećam se čak i jedne scene koju pisac pominje i zbog koje ima košmare. Ja ih nemam, ali ne verujem da će mi ta scena ikad izbledeti iz sećanja. Kad god je se setim, treba mi vremena da mogu da se ponovo osmehnem.

Uprkos tome, ni u jednom trenu nisam prestao sa čitanjem.

Milan Urošević,

"Autoobdukcija pisca, bez anestezije: Recenzija s autopsihoanalizom recenzenta"

iz prikaza pisanog za fanzin 'Emitor' koji tadašnji urednik nije želeo da objavi

'Naživo' predstavlja jedinstvenu i nesvakidašnju mešavinu okultnog romana, horora i trilera koja zahvaljujući svojim veštim opisima čitaoca prosto veže za sebe, te je teško odvojiti se od nje. Uz odgovarajuću medijsku podršku, ova knjiga bi mogla da napravi pravu malu senzaciju, uzburka domaću scenu i šokira širu publiku nenaviknutu na "stravu i užas na kvadrat".

Možda ste nekada slučajno poslušali "gore" muziku, pročitajte jedan "gore" roman.

Predrag Popović

"Recenzija knjige "Naživo" Dejana Ognjanovića",

web-zine 'Helly Cherry'

Tvoj roman je bio pesnica u stomak na više nivoa; primarno i najefikasnije udara me lakoća sa kojom samog sebe (zlo) upotrebljavaš. To je vrhunac prefinjenog SM-a. Ja sam oduvek bila sklona da verujem kako pravi i istinski neizdrživ bol mora biti ne fizičke nego emotivne i intelektualne prirode. Svaka budala može da podnese fizički bol, za tako nešto nije potrebno produhovljenje, već naprosto genetska, fizička izdržljivost. Fizički bol, bez obzira na sva sranja kojim njegovo istrajavanje može da se opravda, jeste zanemarljiv u poređenju sa suptilnošću psihičkog. Tvoj roman me pogodio kao pesnicom u stomak ne zbog tematike, mada jeste ofensivna, nego zbog fakta da si upotrebio sopstvenu autobiografiju da tematici daš jači ustisak stvarnosti i time je zapravo učiniš ofensivnom. Tvoj život opisan u romanu garantuje taj roman. Nedostatak empatije je ono što udara u stomak. Nedostatak empatije i proizvoljnost samo-nanošenja emotivnog bola. Tako nešto može da se objasni isključivo krajnostima; ili zaista istinski mrziš samog sebe ili tvoja narcisoidnost redefiniše tvoju samosvest.

(...)

IN VIVO za mene nije roman o pederastiji niti o satanizmu niti o kanceroznom stanju Srbije devedesetih niti o mizantropiji, mizoginiji, kurcu-palcu; IN VIVO je roman o beznađu. Od prvog slova pa do zadnje tačke u IN VIVO, Dejan suočava svoje demone i prolazi svoje golgote a da niko, čak ni jebeni Ghoul, nije na njegovoj strani. Od prvog slova pa do zadnje tačke ja sam oscilirala između nade i strepnje da u ovom delu neće biti mesta čak ni za 'hope of redemption'. Od sredine osmog poglavlja na dalje ja sam definitivno znala da Ghoul to neće dati, niti meni, niti Dejanu i htela sam iz petnih zila da jebenu stvar nedočitanu zaista natopim benzinom i flambiram! Ja ne znam odakle Ghoulu takav manjak empatije i tako 'vivid picture of abyss'; ja čak i ne znam da li takve spoznaje mogu da se steknu sa ove ili one strane razuma. Ono što znam jeste sledeće - Ghoul je u IN VIVO bio dovoljno deskriptivan da mi sve to prenese a to je za mene pismenost.

(...)

I ako ti ja dopustim da si u pravu kada kažeš da IN VIVO neće dobiti niti Ninovu niti Nobelovu, ti meni dopusti da sam u pravu kada ti kažem da IN VIVO ima više impakta nego stotine pismenih i nagrađenih dela čije naslove i fabule zaboravim 24 časa nakon prevrtanja zadnje stranice.

Lidija Beatović,

pisac,

forum Znak Sagite

Dragi Ipsisimuse D, pročitao sam u jednom dahu i dva dana tvoju mračno veselu knjigu i sad se sve mislim da li i dalje smem s tobom da ostanem na ti, budući da je stvar vrlo dobra i baš sam je uvalio i ženi na čitanje. Dete je još malo, ne zna da čita, a znam da bi i ono volelo da tvoju knjigu čita naživo, u skladu s porodičnom tradicijom, pošto sam nekad i ja imao malo protekcije kod Horonzona i drugova. U svakom slučaju, danas idem u BG na neki sastanak i ako bude prilike - eto tebe kao kandidata za pomoćnika budućeg ministra kulture - za okultizam, nasilje i ritualni seks.

Vladimir Kopicl,

pesnik i književni kritičar,

e-mail

Pročitao sam tvoj roman. Stvari stoje ovako: bez namere da ispitujem u kojoj meri u njemu ima autobiografskih crta činjenica je da je junak u svojoj iščašenosti zbilja nešto novo i originalno u savremenoj srpskoj književnosti. To je dobro, jer po mom mišljenju, većina junaka u savremenoj srpskoj književnosti su češće papirne lutke nego likovi koji mogu da se urežu u pamćenje. Dakle, to je ok. Međutim ima tu i jedan problem: ono što tvog glavnog junaka izdvaja iz kolektiva to izdvaja i sam roman. Hoću da kažem da je margina vrednost onda kada se iz njenog ugla može pogledati u centar, a ja nisam do kraja siguran da se to dešava u tvom romanu koji ostaje, da tako kažem, sazdan za čitaoca koji mu pripada po liniji intimnih naklonosti, dok one kojima takav pogled na horor pornografiju nije naročito blizak ne uspeva da regrutuje. Čini mi se da si na dobrom putu, ali da proces egzistencijalnog punjena junaka (to ću nazvati tako) mora da prati i recipročno udaljavanja od onoga što je u svakoj knjizi intimno naše. Jer ako se od toga ne udaljimo, pišemo ispovest, a ne roman. Dakle, tako tvoja knjiga izgleda meni. Možda grešim, ali u pitanju je utisak. Naravno, napisao sam ti ovo ovako zato sto stvarno mislim da možeš da napišeš dobru knjigu i da ima u tvom pisanju nečega sto nadilazi prosek malograđanske i političke korektnosti.

Slobodan Vladušić,

književni kritičar,

e-mail

Naživo mi je bila interesantna knjiga. S obzirom da sam nikakav poznavalac a još manje fan horora, prijalo mi je da čitam knjigu koja je jednako utemeljena u hardkor horor tradiciji (filmskoj i literarnoj) kao i u 'literarnijem ili 'filosofskijem' krilu savremene beletristike (recimo Kafka, Barouz...). Prijaju meni knjige koje udaraju u kontemplaciju kad god im se može i koje nepostiđeno promišljaju život, univerzum i sve ostalo u pauzama između ekspozicije i akcije. Sviđa mi se što Naživo ima taj ambiciozni duh seciranja stvarnosti, postojanja, smisla i u tom pogledu ovo je tipičan prvi roman ali dobar prvi roman.

Plot-wise, držala mi je pažnju. Ghoul je uzeo stvari koje su manje više banalna svakodnevnica svih nas i uspeo da ih uneobiči u dovoljnoj meri da postanu elementi književne (umetničke) slike koje možemo promatrati sa nepatvorenim estetskim zanimanjem, bez potonuća u prosto prepoznavanje prepisanih elemenata stvarnosti. Ovo je prilično bitno s obzirom na to koliko knjiga ima autobiografski miris i koliko se verno drži srpske stvarnosti iz poslednjih desetak & kusur godina.

Što se mene tiče, Ghoul je još uvek daleko bolji u elementima nego u celini, pa od tih elemenata valja izdvojiti neke zaista vrlo uspele slike - na pamet mi pada sekvenca recurring sna, pa onda odlično napisana završnica, pogotovo završni ritual inicijacije/ invokacije, ali ima još ovakvih vrlo dobro napisanih epizoda. Njima protivtežu znaju da učine neke koje su pomalo isforsirane i zvuče kao omažiranje hororu kao žanru (!!) i pojedinim horor delima kao partikularijama iz Ghoulove lične istorije, što je nešto što će, držim, samo daljim pisanjem on uspešno izbaciti iz svog sistema.

(...)

Naživo je pre svega zanimljiv jer je, pored sve horor težine i eksploitejšn/ snaf/ hardkor tematike, zapravo u pitanju jedna literarna apologija geekovštine na način koji sam retko viđao u književnosti (na filmu, možda ali nikako ovako ozbiljano intoniranu). Ovo je roman koji geeka ne samo da razmatra kao solipsistu najtvrđeg kova, koji se izoluje od sveta kroz utonuće u pop-kulturu/ filosofiju/ ezoteriju i gradi sistem vrednosti koji je radikalno pomeren u odnosu na mejnstrim i istovremeno vrlo složen za shvatanje jer je sklopljen od komadića svega i svačega, nego svemu i daje moneyshot u vidu 'objektivne' potvrde geekov(sk)og sistema vrednosti završnicom koja je prečišćeno religiozna i opravdava angst i sociopatiju glavnog lika kroz jedno grandiozno 'I told you so!!!'

Uroš Smiljanić,

književni, muzički i strip kritičar,

na forumu Znak Sagite