Prvi bolesnici i bogalji počinju da pristižu već ujutro.

    Zubato sunce je nisko na nebu, čini se da okleva da stupi u belu paru oblaka. Plavetnilo kao da je naslikano jako razvodnjenom bojom, te se na takvoj podlozi ni granice ni oblici oblaka ne raspoznaju. Hladan vetar pirka kroz granje drveća, a zemlja na sebi još nosi tragove nedavnih kiša. Godina se okreće ka proleću – barem na kalendaru – ali njegovih pravih znakova još nema.

     To je Dan Presvete Device, i njeni Vernici već hrle u Hram.
     Dan uoči Inkubacije.
     Pre nego što padne noć Hram će biti pretesan za sve.

     Niko ne zna ko je i kada podigao Hram. To možda ne znaju ni njegovi čuvari, ali o tome se ne može sa sigurnošću tvrditi, jer oni ne komuniciraju sa Vernicima, sem kroz Knjigu.

     Sama građevina podignuta je oko bazena Svete Vode koji je u samom centru njenog prostora i smisla postojanja. Reklo bi se čak, mada su te reči bogohulne, da je Hram tek kitnjasta ograda oko Bazena i prihvatilište onih koji dolaze njegovim Vodama. Poput krune, ma koliko krupne i ukrašene, koja ipak služi samo da istakne blistavi dragulj u svom središtu i naglasi njegov sjaj.

    Kada se sa planine silazi ka Hramu može se videti da je njegov plan pravougaonog oblika, dok je bazen u središtu oblika kvadrata. Ako se uđe unutra može se videti da je, u stvari, pravilnost tog kvadrata narušena stepeništem: na sredini svake od stranica po jedno se spušta u vode Bazena. Sam Bazen je pod golim nebom, jer je krov Hrama iznad njega otvoren. Hram nema zidova, već samo krov i masivne stubove koji ga podupiru duž spoljašnjih i unutrašnjih ivica. Stubovi su cilindričnog oblika i visoki bar deset metara. Nema na njima nikakvih ukrasa – prosto izviru iz kamenog postolja i uranjaju u osnovu krova. Danas, kada je veći deo sveta u ruševinama, teško je naći građevinu s kojom bi se Hram mogao uporediti. On nije nalik ničemu drugom za šta znamo. On prosto – jeste.

    Niko ne zna ko je i kada podigao Hram, ali njegova starost je svakome očigledna, makar bila i nemerljiva. Ivice krova odavno su zaobljene vodama i snegovima koji su padali, suncem i vetrom koji su ih sušili, i vodama Bazena koje su isparavale kroz Eone. Ponegde, u nepravilnim razmacima, sa ivice nedostaje poneki odlomljen deo. I kamen ima svoj vek. Najjači utisak, ipak, ostavljaju stubovi. Retki su među njima koji nemaju bar poneku naprslinu. Većina ih ima vrlo razgranate pukotine, pa i prave pravcate rascepe, tako da oni samo Božjim čudom stoje u jednom komadu. Reklo bi se da je površina stubova nekada bila glatka, ali danas je ona izbrazdana ne samo pukotinama već i hiljadama sitnih tačkica, rupica, okrznuća, nabora, zareza i neravnina. Čak i kamen je smrtan... Naročito na unutarnjim stubovima i podu mogu se videti izrasline u vidu raznih vrsta mahovina, lišajeva i gljiva. Svi oni oblici polu-života kojima sunce nije neophodno. Oni kamenu daju neku žućkasto-zelenu boju koja, u zavisnosti od doba godine, prelazi čitav spektar nijansi. Ipak, radi se o jednom uskom spektru, ograničenom dijapazonu varijacija na neživot. I kamen ima svoju masku i sam po sebi je maska. Ko ima oči neka vidi.

     Bez obzira na to, čovek koji se nađe unutar Hrama nema osećaj krhkosti i prolaznosti svega. Moglo bi se reći – upravo suprotno. Uprkos jasnim znacima neizmerne starosti, arhitektura Hrama pruža Verniku izvesnu sigurnost i osećaj čvrstine – svedočanstvo prkošenja svim ništavnim silama koje silovite jesu samo za čoveka. Ono što kosi tkivo samo miluje kamen, i potrebni su milenijumi da to milovanje postane pogubno. Hram ima ono dejstvo žilavih staraca kojima se više ne mogu odrediti godine, i koji kao da prestaju da stare – postaju bezvremeni i besmrtni, a nesagledivo breme godina iza njih nije teret, već je nekom alhemijom transponovano u izvor snage i vitalnosti: nešto što je svakim proteklim danom sve bogatije. I baš kao i u žilama i borama takvih starina, pretvorenih u pergamentne knjige starostavne, tako ljudi i u naborima i pukotinama Hrama pokušavaju da dešifruju u njih urezan šapat vekova. Jedna od legendi o Hramu tvrdi da se njegovi stubovi produžavaju i ispod poda i postolja Hrama, čvrsto ukopani u samo središte Zemlje. U varijaciji na ovu legendu kaže se da je vrh stubova, okončan u krovu, samo privid – te da se stubovi nastavljaju s obe strane nevidljivog i da se negde u beskonačnosti spajaju. Postoji mnoštvo legendi o Hramu...

     A u njegovom središtu – Bazen.
     Njegove vode mutne su i neprozirne. Dno se ne može videti, i gledajući sa strane, moglo bi biti metar ili stotinu metara duboko. Ljudi, ipak, znaju da je bazen svuda jednake dubine, i da površina vode ne prelazi nivo grudi odraslog muškarca, pa opet, čak i oni koji su tu bili desetinama puta ne silaze u smeđe-zelenkastu vodu bez izvesnog podozrenja. Pažljivim koracima oni se spuštaju stepeništem, gazeći tako kao da je iza svakog narednog stepenika – ambis. Nije to strah od nečeg živog u njoj, jer u čitavoj istoriji Hrama niko ne pamti da se išta živo začelo i održalo u bazenu. Nije tu bilo ni žabokrečine, a kamoli žaba ili nečeg krupnijeg. Ne, nisu ljudi bili na oprezu od nečeg što bi moglo vrebati u blatnoj vodi. Voda – fluidna, neizmerna i možda bezdana bila je dovoljna sama po sebi.

    Mračne vode nalaze se u senci tokom najvećeg dela dana, a čak i u onom kratkom periodu u godini kada se sunce tokom nekoliko minuta dnevno nađe direktno iznad otvorenog krova, njegovi zraci jedva da pokriju –ne i probiju – par metara površine bazena. Voda najveći deo vremena leži u izrezanom kamenu nepokretna, bez i najmanjeg nabora, kao mrtvački pokrov. Tim jezivije odjekuju krupni mehuri koji se u nejednakim intervalima javljaju u središtu vodene površine, ponikli sa nevidljivog dna. Neki kažu da se na dnu nalazi pukotina koja ga povezuje sa podzemnim vodama, te da se preko nje vode Bazena obnavljaju – neki čak tvrde da čitav Hram počiva iznad velikog podzemnog jezera, ali nema načina da se o tome išta sa sigurnošću dozna. Čuvari Hrama ćute o svim pitanjima čiji odgovori se ne nalaze u Knjizi.

    Čuvara Hrama ima četiri, i sva četvorica zajedno stari su bar pola milenijuma. Njihove lobanje oduvek su bile ćelave. Postoji nešto blago feminizirano u crtama njihovih lica što ih čini sličnim starim ženama. Odeveni u istovetne dugačke crne mantije, bez ikakvih ukrasa i simbola, jedini znak muškosti su im dugačke, požutele brade ispružene do stomaka. Zovu ih još i Patrijarsima, a da niko kao da ne uviđa ništa neprilično u tome - u Hramu Presvete Device, Prve i Jedine Boginje, one koja je rodila svet. Preko dana oni stoje kraj severnog i južnog ulaza i nemo, poput kipova, prate nailazak vernika. Niko ih još nije čuo da govore pre Večernje Mise. Ako bi im se neko slučajno i obratio, oni bi samo zurili kroz njega dok drznik ne oseti kako mu tkivo isparava i jastvo čili pred tim prodornim pogledom, i ne počne  otvoreno da sumnja u sopstveno postojanje.

    Niko ne zna ko su oni, i odakle. Ko ih je birao, ko obučavao, odakle ih dovodio... bila je tajna. Neki su govorili da su oni tu još od najranijih vremena i da se nisu ni menjali – da su stari kao i sam Hram. Drugi su govorili da oni uopšte nisu živi na način na koji to jesu Vernici što tu dolaze. Sve je to zvučalo kao gomila najbesmislenijeg sujeverja – sve dok se čovek ne bi našao pred samim Patrijarsima, i video nabore njihove kože i neopisivi sjaj u njihovim očima, i čuo njihov bešumni hod, i omirisao njihovo odsustvo mirisa. Onda je mogao da poveruje u sve, pa i u to da je još samo Magna Mater starija od njih.

    Dođe i podne.
    U ovo doba godine sunčeva kugla ne prolazi iznad samog Bazena, ali njegova svetlost indirektno ipak dospeva kroz otvor i odražava se u Svetoj Vodi. Stubovi i senke oko ivica Vode imaju boju vinove loze u poznu jesen. Dnevno svetlo koje tu pada kao da se kroz gazu probija. U podnožju stubova, gde se vrzma sve više ljudi, vlada gusta, mijazmička polu-svetlost i vazduh se čini ispunjen česticama prašine ili vlage koje svemu vidljivom daju jedan zrnasti kvalitet. Poput izbledelih fotografija na požutelom papiru koje su naša jedina, tek upola razumljiva svedočanstva o prošlosti. Stubovi plutaju u snolikoj neodređenosti. Ljudi koje vidite s druge strane Bazena zbog toga nalikuju sablastima i nakaznim fantomima grozničavih snova. I što ih se više okuplja tu, sve nestvarniji postaje ambijent, kao da svaki od njih nosi svoju posebnu auru, svoju ličnu mijazmu – i koncentracija je sve veća.

    ''Čitavu godinu već čekam ovaj dan. Noćas ću da ozdravim,'' govori čovek sa prljavim zavojem preko levog oka. Kraj njega stoji mršava, iznurena žena, prerano ostarela; grli mlitavu telesinu krave sa koje visi koža a kičma, rebra i lopatice se jasno ocrtavaju ispod. Skunjene glave i poluzatvorenih očiju, krava se ne obazire na zelene muve što polažu jaja u njenu ofucanu dlaku. Rep joj visi kao odrpani konopac. Žena klima glavom ne gledajući ga u lice. ''Jeste, gospođo. Noćas će Duh da uđe u ovo telo, i popravi što ne valja.'' Žena jednako klima glavom i ponavlja: ''Ona je sve što imam... Ona je sve što imam... Ali biće joj dobro. Presveta Deva neće da pusti ona da mi umre...''

    U Hramu ima i puno životinja. U Knjizi je rečeno: ''Sve što je živo je Sveto.'' Dakle, i bolesne životinje su, kao i ljudi, svete.
    Jedna svinja, ne previše mršava, njuška ljudsko uvo na kamenu, gurka ga brnjicom, a onda ga i pojede.
    Starac, pokriven iskrzanim ćebetom, sedi u podnožju stuba, lica sahranjenog u šake.
    Do njega ječi čovek sasvim istrošene kože, sa povezom oko očiju. Niz jedan obraz curi mu žut, sirupast gnoj.
    Drugi čovek, svom snagom oslonjen na kvrgave štake, potpuno go sem poveza oko pasa, stoji na početku stepeništa ka Vodama Bazena, i zuri u njih. Desna noga ne postoji ispod sredine butine: samo skoreli zavoji, gotovo pocrneli.

    Mladić, reklo bi se, mada mu je bar polovina lica obmotana gazom, naslonjen je na stub i podignute glave, onim slobodnim okom, opsesivno zuri u nebo. Grudi i stomak takođe su u zavojima. Prastare pantalone, vezane konopcem oko mršavog struka, već kod kolena se završavaju u trakama. Jedna njegova ruka počiva na hladnom kamenom stubu.

    Osoba neodređene starosti, pola i bolesti sedi, zaklonjena mantilom i kapuljačom, a oko nje se širi lokva neprijatnog mirisa.
    Kraj nje leži žena –umorna, usnula, mrtva? – skroz opružena, bez i najmanjeg znaka da joj smeta kameni pod, smrad njenog suseda ili rojevi muva koji zuje i obleću okolinu.

    Krupan, polućelav starac drži se za stub i desnom rukom steže grudi dok povraća krv. Ispod njega je poveća tamnocrvena lokva, ali on ne prestaje. Niko mu ne prilazi, niko ga ne primećuje. On je samo još jedna od utvara.
   
    ''A ima gi i koji još ne veruju! Zamislite!'' govori zabrađena žena pomalo šiljatog nosa, dojki visnulih ispod tanke seljačke košulje. Još jedna prerano ostarela. Ne govori nikom određenom, nikom i svima, u sve gušćoj gomili ispod otvorenog krova Hrama. Suznih očiju, ali čvrsta glasa, sa žarom proroka ona nastavlja: ''Kažu, jok, toj ne deluje. Kažu, ni Bog više ne pomaga, ni on ni Devica, bože-me-prosti. Ali ja sam bila ovde prošle godine i videla sam sa svoji oči. Moje detence, moje čedo mi je bilo umrelo – jeste, sve ću da vi ispričam. Nije ni pet dana poživelo, sreća moja, a muško bilo. Ispustilo dušicu, eto, Bog ga uzeo.''

    Ljudi oko nje gledaju u pod, bez mnogo komešanja ili nelagodnosti. Na nekom gradskom trgu, ili bilo kom drugom mestu, ovakva ispovest bila bi neprilična, čak – neukusna. Na nekom drugom mestu oni bi se nelagodno povukli. Ali ovde, u Hramu, stid ne postoji, kao ni nelagodnost, ni sujeta. Svi su ovde goli jedni pred drugima: njihove rane su razdrljene, njihovi ožiljci otkriveni, patrljci tek ovlaš zamotani, izjedena lica ne skreću pogled. Njihova gola rešetkasta rebra govore za sebe, grbe na leđima ogoljene su, na razotkrivenoj koži sve piše. U Hramu, vernici nemaju tajni – ili, tačnije, njihova razmena je potpuna, bez ostatka. I zato zabrađena žena, sa vrlo malo drhtanja u glasu, nastavlja: