i ove godine u ljupkom slovenačkom mestašcu ljutomeru dešava se festival horora, fantastike, exploatacije i VINA!
datum: 09-16.avgust.
filmski program je još u izradi, ali organizatori su već obznanili fenomenalnu vest koju prenosim na engleskom:
With extreme pride we announce the winner of this year's prestigious Old Vicious Cat award for lifetime achievements - it is none other than legendary undisputed king of B-Movies, shock and schlock, father of modern Hollywood, director, producer and scriptwriter Roger Corman! Still very much alive and well, still producing at least five movies a year, Corman-style all the way! Since the beginning of his career in 1950s he directed over 50 and produced over 380 movies, such as Little Shop Of Horrors, Bucket Of Blood, Masque Of Red Death, Pit And The Pendulum, Tales Of Terror, Bloody Mama, The Trip, Death Race 2000... He is also well-known for his informal movie school, the famous "Corman School" that had trained and formed some of the greatest names in American motion picture history: Francis Ford Coppola, Martin Scorsese, Jack Nicholson, Robert De Niro, James Cameron. Peter Bogdanovich, Ron Howard, Dennis Hopper are just some of them!
This year's Grossmann will feature selected retrospective of his movies, and the master himself will take care of introduction! And on the closing ceremony on august 16, you will have the opportunity to honour him when the Old Vicious Cat award for lifetime achievements will be presented.
dakle, potvrđeni gost je ROGER CORMAN, a vrlo verovatan je još jedan malkice mlađi i meni lično još draži kralj B-horrora, lai nemam ovlaštenja da njegovo ime obznanjujem, pa za sada neka to ime ostane tajna. verujte da se radi o autoru nekih vrlo dragih i
vrlo krvavih horora iz poslednjih 20ak godina.
pratite ovo mesto za obznane koje slede:
http://en.grossmann.si/news
A DOK ČEKAMO NOVE VESTI I DEŠAVANJA NA G2008, EVO MOG OBILATOG IZVEŠTAJA SA GROSSMANNA 2007!
GHOUL'S GROSSMANN GROSS-OUTS!
Dan 1 (Ponedeljak 06.08.)
POSLE JEBANJA NEMA KAJENJA
Već sam početak puta bio je zloslutan.
Trebalo je da nas putnički kombi pokupi oko 10h. Pa je javljeno da se polazak pomera za oko 11h. Odemo (Jor, Aca Radivojević, Beki i njegova uber-goth cura kao i dve radnice Doma Omladine, Milica i Tijana) u kahvanu SUNCE da čekamo vozača, ne znajući šta se zbiva. A zbiva se tek početak jebade vezane za usrani norveški lejm slešer rip off američkih teen hororčića za dečurliju i njihove bake. Dakle, FRITT VILT je iz nekog nepojmljivog razloga prikazivan na Paliću (?!), pa sad tu kopiju treba da odvezemo u Sloveniju na Gross-Fest. Kopija je na Bg carini, gde našeg vozača drkaju do iza podneva. Najzad krenemo negde iza 13h, naivno verujući da je to sve od jebade.
Neću se detaljno zadržavati na gnjavaži na svakom izlasku iz jedne i svakom ulasku u drugu državu ovog jebano rascepkanog Balkana, jer sve je išlo po istom patternu: sve glatko i fino dok gledaju naša lepa lišca u pasošima, sve OK sa vizama… ali, kad pomenemo da imamo film koji vozimo u Sloveniju, i kad zatraže papire za njega… počne sranje i maltretiranje: "E, nemate ovo; e, ne možete ovako; e, ne smete na ovaj prelaz, u papirima stoji da morate onamo…" itd.
Usput čituckam novi 'Emitor' i zasmejavam Acu ridingujući mu Ratkovo 'selektivno korišćenje pravopisa' (sjajna fraza by Mujanović, glede prevoda UBICA U MENI!) kao i aproprijacije ingliš lengvidža u srpski iz adervajs solidnog rajtinga o Besteru i novim Kingovim fartovima. Takođe, mučim Acu hvaleći mu novog Miikea (BIG BANG LOVE): ispade da on niti ga ima niti je znao da se pojavio na divxu, i sad kipti na svaki moj hvalospev i zapušuje uši vrišteći: "Ne, ne, neee… Ne želim da znam! Ne želim da čekam nedelju dana da ga pogledam! Neeee!"
Mnogohvaljeni hrvatski auto-put jeste bolji od srbskog, da se razumemo, ali ne baš toliko koliko su mi ga hvalili. Pejsaži oko njega su uniformno dosadni, gore nego Niš-Bg, te sam ne jednom pomislio: "Dovraga, zar smo se za OVO borili?!" Ipak, kroz pitome ustaške krajeve prolazimo bez ikakvih incidenata jer smo lukavo zakamuflirani slovenačkim tablicama na vozilu.
Ipak, negde predveče, oko 19h čini mi se, stignemo na granični prelaz sa Slovenijom: Ljutomer je samo 20ak km iza. Osećaj olakšanja izražen od optimističnog dela grupe razbijam rečima: "We're entering the world of pain!" Moje slutnje se smesta ostvaruju. Ne smemo da u Sl uđemo na TAJ granični prelaz, već na neki drugi, udaljeniji, jer nam tako u papirima (za norveško slešer-sranje) piše! Pa se onda po tom kraju malo zagubi naš već uveliko nervozni vozač; pa krenemo kroz neke vrlo simpatične HAUTE TENSION šume nabudžene znacima: "Pažnja! Sesilija de Frans na putu!" Već je jasno da ćemo zakasniti na otvaranje, pa bar gledam da ućarim šta mogu iz oglovanja tih prirodnih lepota.
Stignemo i na taj 'dozvoljeni' ulaz u Sl. Više i ne gledam na sat, al cijenim da je bilo oko 21h. Tu nas izbace iz kombija, a vozač ode da se preganja sa nadležnim drugovima na carini oko artija koje ima i koje nema. I tek tu doživim olakšanje u WC-u, pošto je prethodno važila jednačina: "Ako stojimo, to znači da ima problema," te nije bilo uputno tražiti vanredno zaustavljanje pored onih već postojećih i sasvim dosadnih. E, kad to obavim(o), ja se opustim. Otprilike jedini u grupi. Ove 2 omladinke se šćućurile jedna uz drugu, malo se nervozno kikoću, malo šušumore, malo nervozno puše, Aca pali cigar za cigarom, Jor se klati okolo i pita se "Šta je bre ovo?", Beki i gothica se maze pogledima… i sve tako, dok stojimo par metara dalje od Sl granice, a noć postaje hladnija. Onda nam vozač kaže da bar uđemo u vozilo; od ulaska u Sl sa filmom nema ništa, a pošto ovi na carini NE ŽELE da preuzmu traku, i nemaju gde sa njom da je pohrane do sutra, ona mora da, zajedno sa kombijem, ostane tu do jutra dok se ne raščisti situacija s jebenim FRIT VILTOM! To znači da treba da sačekamo bar još sat vremena dok iz Ljutomera ne dođu kolima po nas i najzad nas odvezu tamo.
Kad smo izdržali ovo do sad, izdržaćemo još malo gnjavaže…
Ja i Jor odemo u auto koji je sumanuto dobro i hyper brzo vozio izvesni drug Borut: prvih par minuta je bilo vrlo jezivo to kako pretiče aute ispred sebe (zaleti se na njihovu zadnjicu sa 200 na sat kao da će da ih zbaci s puta, a kad dođe na 10 cm od njinog branika, naglo skrene i zaobiđe); no, kad sam video da zna šta radi i ume to da radi, prepustih se zabavi. I saundtrek je bio adekvatan vožnji, i prijao: klasici FAITH NO MORE, čak za Jora i par AC-DC i IRON MAIDEN stvari.
Stignemo u ta brda napučena vinogradima, pa u mjestašce Ljutomer ispod njih, i u kafanu MITRA gde ćemo obitavati dobre delove dana i noći tokom nedelje.
Podele nam bonove za hranu i piće, pa se bacimo na trošenje istih. Acu R. smesta spopadnu obožavaoci koji ga znaju iz ŠOK KORIDORA a među njima i čovek koji će se ubrzo razotkriti kao najveći lik i najsvetlija tačka festivala: MARKO MEHTSUN. Jedini pravi alter lik među šminkersko-pozerskim domaćinima: ima svoj HC (ili tako nešto) bend, odličan duboko-režeći glas (kad zatreba), vrhunski je pronicljiv i lucidan čak i kad je mrtav pijan (a u popodnevnim i večernjim časovima trezan nije ni bio; daleko od toga). On je najveći živi obožavalac ZAKLANE ČELJADI, i do besvesti je ponavljao/pevao/režao: ZDROBIĆU TI KIČMU! DROBILICOM ZA KIČMU! Iz priče nikad ne bih poverovao da toliko ponavljanje jedne te iste fore od jednog te istog čoveka može biti smešno i 389-ti put, ali zahvaljujući njegovoj harizmi i šarmu – zaista je bilo! (O Marku-caru, more later.)
Kružili smo tu, sedeli, pili, jeli picu (jer drugih jela u to doba noći nisu imali) do oko 04h, kad nas odvezoše do velelepne kuće g. Hlebeca, našeg domaćina. U finoj trokrevetnoj sobi smestismo se ovako: Aca i Jor (kao tata i mama) u bračni krevet, ja u krevet za dete. Zaspasmo ko zaklani istog časa.
Dan 2 (Utorak, 07.08.)
U VINOGRADIMA, HORORI
Doručak je bio vrhunski prijatan: služi se po principu 'kad gosti ustanu', kadgod to bilo, pa nismo morali da preterano rano ustajemo. Doručkovali smo oko 13h, u dvorištu krasne kućerine jednog od najvećih proizvođača vina u kraju, koji se usput bavi još i smeštajem turista. Jeli smo u finom ambijentu, na terasici pod vinovim lozama, na drvenim stolovima i klupama: domaće kobasce, (kupljene) paštete i razni jogurti, med, pekmez, ovo ono… opušteno i bez žurbe.
Potom nas odvezu u Ljutomer, 20ak km dalje odatle, i ostave u kafiću MITRA, koji je zapravo glavni štab svega toga, i gde je bilo beskrajno više posetilaca negoli u bioskopskim salama.
Aca i ja rešimo da obiđemo mesto: on je gajio zaludnu optimističku nadu da će negde naći knjižaru sa knjigama na engleskom, ali nam vrlo brzo postade jasno koliko je to beznadežno, ovde. Ljutomer je malo misto, simpatično za turističku posetu, ali za život… eh, to već ne znam. Čitav kraj mi deluje kao solidan za provesti penzionerske dane, ali mladost-ludost? Dakle, pošto su nas knjižare izneverile, odosmo do crkve (since 1993!), ispred koje je neka barokno ukrašena prastara kapija od pre 200ak godinica i ispovedismo svoje novije grehe. Preko puta, na jednom odžaku, zapazismo 4 rode kako proždiru svoje mladunce u gnezdu. Ili ih hrane? Hm, ja želim da verujem da je ipak ono prvo. Onda odosmo u obližnji (a sve je tu obližnje) park, kraj bazena, i u prijatnom hladu, na klupici, posvetismo se ogovaranju srpskih filmskih radnika, a pre svega 'kritičara'.
U 19.00 je u bioskopu preko puta parka bio FRITT VILT. Iako sam ga već gledo na divxu, i nisam bio impresioniram (ima negde osvrt, na topku 'šta sam lepo od horora gledo'
, rekoh ajde da mu dam šansu u bionji. Uostalom, toliko istrpesmo zbog njega na granicama, daj da vidimo čemu tolike muke. Sala je mala, fina, nova, prijatno ohlađena, milina za gledati. Druga je sasvim stvar to što
-na ovom festivalu se ne prodaju karte za filmove, ULAZ JE BESPLATAN
-usprkos tomu, u Sali je bilo tek tuce frikova, većina njih gosti festivala, možda 2-3 local yokela!
Projekcija je prošla bez problema, iako sam se bojao (nadao?) da su ovi na Paliću, ili carini, ili već negde, malo sjebali traku. Film je isto onakvo sranje kakvim ga pamtim, II gledanje me samo učvrstilo u sudu da se radi o nemaštovitom, kukavičkom, pizdunskom, šićardžijskom by the numbers going thru the motions, najobičnije EJPOVANJE tuđih tema i postupaka bez ikakve oštrine, žestine, snage, ubeđenja… lepo otaljano, fino uslikano, solidno 'odglumljeno' i – to je to. To je film koji će na kraju dobiti nagradu za najmanje loš na festivalu!
U 21.00 je bilo vreme za moju promociju U BRDIMA i FAUSTA. To se dešava u dvorištu kafića MITRA, gde su postavljene brojne plastične stolice, i razapeto solidno poveće platno.
Naravno, i dalje se nižu dokazi da me Bog ne voli, da mu moje knjige nisu ugodne, da podrivaju temelje univerzuma as we know it, i da stoga na njih on oseća potrebu da baca najrazličitija i najmaštovitija prokletstva. Dešavanja sa FECES FESTIVALA u Novom Sadu već su dobro dokumentovana, kako na ovom forumu, tako i drugde u štampi, pa neću podsećati na njih. Međutim, Slovenci su, kao dobri domaćini, učinili sve da se mi Srbi osetimo kao kod kuće, začinivši sve jednom finom dozom neorganizovanosti, nespremnosti, nesnalaženja, improvizacije itd. Don't get me wrong: ovaj festival uopšte nije uporediv sa onim Naci festom u NS, ni po čemu: ni po budgetu ni po broju (i iskustvu) ljudi u organizaciji, i trebalo bi ga posmatrati tek kao, recimo, BEOKON sa malo više para za inostrane goste.
Dakle, the curse no 1: u katalogu festa je vrli grafički dizajner i prelamač, Marko KIČMA, uspeo da baš kod stranice o mojim knjigama ispusti ENGLESKI text, a ostavio samo onaj na slovenačkom; pored toga, izveo je rokadu sa slikama, pogrešno ih spojivši sa textovima; i najzad, nije ni stavio mesto i vreme tog dešavanja na toj strani (mada se to vidi pred kraj, nekoliko strana dalje, u opštem programu).
Ipak, poseta je više nego dobra: za razliku od GUSANA, ovde je publika bila zainteresovana za priču, neki su došli baš zato, sedeli su i gledali i slušali s pažnjom, bar 30-40ak njih; čak i Šijan sa ženom sedeo je tu i pratio moju žvaku. Pošto sam procenio da bi priča o srpskim hororima bila exkluzivnija i zanimljivija ovoj publici, odlučio sam da o FAUSTU i đavolu kažem tek ono najosnovnije, i da ne smaram ljude insertima iz satanskih filmova, već da umesto toga u centar postavim 'domaće', i da njih ilustrujem insertima. Pustio sam sledeće:
-LEPTIRICA (klanje vodeničara)
-ZAKLETVA (prikaza ubijenog, odsečena glava itd.)
-DEVIČANSKA SVIRKA (lutanje oko zamka i po njemu, i pristup Oliveri Katarini sa svećnjakom)
-KIČMA (u krematorijumu)
-VEĆ VIĐENO (psiho-Mustafa kolje psa, juri klinca i buši gušu Bati Paskaljeviću)
Publika je sa vidnom pažnjom i navijanjem pratila sve inserte: namerno sam ih odabrao tako da budu exkluzivni i pretežno manje poznati (kasnije mi Šef i Organizator festa, Tomaž, priznade da nije gledo čak ni VEĆ VIĐENO!).
The Curse No 2: Sedeo sam odmah ispred platna i projektovane inserte sa videlo bima posmatrao iskrivljena vrata. Tijekom inserta iz VEĆ VIĐENOG vidim: slika odjednom poče da se neobjašnjivo krivi i izdužuje po dijagonali. Dođavola, pomislih, šta li je sad sa projektorom, što li ovako deformiše sliku? Par nanosekundi kasnije sinu mi da zapravo ka meni pada ne samo platno nego i metalna šipka koja ga drži, te gipko skočih sa stolice u stranu taman na vreme da izbegnem sporo-ali-sigurno-padajuće platno sa psiho-Mustafom na sebi! Šta učini blagi večernji lahor i nestabilni držači platna!
Naravno, sve to mi je bilo smešno i zabavno, te odmah dohvatih mikrofon i rekoh: "Kao što vidite, kad je srpski horor u pitanju, strava nikad nije daleko od platna," ili nešto u tom stilu (na čemu su mi posle čestitali neki hrvatski fanovi). Čim nadležni podigoše platno, ja se vratih ispod njega, zezajući se i dalje i kao u strahu osvrćući se ka njemu, ali srećom to je ionako bilo pred kraj predavanja, i imao sam još 5-8 minuta predviđene priče.
Potom mi je prišao admin hrvatskog horor foruma te se upoznadosmo i popričasmo malo; rekoh mu da sam imao problem da se prijavim na nj. forum (ispade da mi je verovatno mejl sa aktivacijom naloga otišao u bulk folder); kupio je 1 komad BRDA od mene, napisah mu posvetu, ovo ono. Još nekoliko ljudi – što iz organizacije, što od gostiju, među njima i Šijanova žena i jedna starija Slovenka koja reče da se bavi prevođenjem Srpski-Slovenački – je pohvalilo moje izlaganje. Upoznadoh se s momcima iz Žutog titla, koji takođe čestitaše: Velja je naredne večeri trebalo da promoviše svoju knjigu o lignjama i katanama, ali odmah reče da ne planira da filozofira sat i po kao ja. Onda sa njegovim kompanjonom, Markom, sedoh u baštu MITRE da proćaskamo o našim whereaboutsima, o filmima, o stanju u Srbiji i Hrvatskoj (različite nijanse čemera, the way I saw it). On mi reče, pored ostalog, da treći čovek ŽUTOG TITLA ima najveću kolekciju najluđih i najređih filmova u Hrvatskoj, a i šire. "He, he, jake reči za izgovoriti u Ghoulovom prisustvu," pomislih ja smeškajući se u brk. "Daj da to smesta proverimo!" Te tako podvrgoh trećeg čoveka surovom 'Gul-testu raritetnosti', koji je on smesta položio sa vrlo visokih 50%! Naime, pitao sam ga za 2 brutalno nenalažljiva i grozomorno ezoterična naslova koja tražim decenijama, i ispade da od njih za jedan nikad nije čuo, ali da drugi ima (istina, na VHSu i bez eng. ili srp. titla). Respect!
Marko je i dalje DROBIO KIČMU pretežno treznim gostima s kojima smo se družili i ove noći do oko 03h minimum. Pošto sam skužio da vino u kafiću nije preterano dobro, odlučio sam da pijem samo sa kontrolisanim poreklom, na degustacijama koje nas čekaju ovih dana, a u MITRI – samo sok.
(JOŠ SLIKOVITIJE O MOM PREDAVANJU, VIDETI OVDE:
http://www.horrorhr.com/grossmann-film-festival-2007-report-3-u-brdima-horori/ )
4. dan (četvrtak, 09.08.)
AFRODIZIJAK NA OSTRVU LJUBAVI
Uprkos pretnji od strane vremenske prognoze, koja je nedelju dana unapred za ove dane pretila sa 'showers' i 'thunderstorms' za ovaj deo Evrope, i četvrtak je osvanuo kao vedar i sunčan dan, sa tek blagom naznakom mogućih zajebancija kasnije popodne. Bilo je malkice rizično pomišljati na 'rafting' planiran za danas i na mogući pljusak baš dok smo u čamcima niz Muru, ali… kao što ja to uvek ponekad kažem, ko ne reskira – ne dobija!
Dakle, ustadosmo nešto ranije danas (pre podneva!), i odmah posle doručka po'itasmo u MITRU na okupljanje, odakle su nas organizatori sa 2 putnička kombija i nekolicinom auta sproveli do tačke ukrcavanja, kojih 26-ak km dalje. Dovedoše nas do osrednjeg splava, i meni malkice laknu. Hej, pa ovo ne izgleda loše, ima čak i krov! Netom što sam zakoračio na njega, domaćini rekoše: "E, brale, ne tamo. Ovde!" i pokazaše na 2 majušna čamca na naduvavanje koja isprva nisam ni primetio. "Ke?" rekoh ja, imitirajući brkatog Meksikanca kome je graničar upravo saopštio da se našao na pogrešnoj strani granice (iako sam bio uredno izbrijan). "Ništa ne brinite," kažu ovi, "ovde može da stane i po 15ak osoba. Slobodno uđite." Ha, pa ovde fizički i ne može da stane više od 15 ljudi, sve i da hoće (optimistički pomislih ja, nesvestan da ću pola sata kasnije i u tome biti demantovan). Neki članovi grupe počeše da imaju ozbiljne sumnje glede sopstvenih šansi za opstanak u… ovome. Naročito Maja, Bekitova goth cura, koja je na sebi imala više gvožđa nego 2 kenobita zajedno. Ponuđeni prsluci za spasavanje (u nedovoljnom broju, baš kao na TITANIKU) delovali su više kao amajlije nego kao nešto što bi stvarno, zlu ne trebalo, nekome život spasilo. "Je li ovo – to?" upitah. "Mislim, ako se nađem u vodi, jel treba nešto da povučem, da pokrenem, da se ovo naduje ili nešto?" "Ma jok, to ti je to, takvo kakvo je." Hm, ovo ne deluje da bi plutalo ni da se stavi na poveću mačku, a nekmoli na še'set kila žive vage ljuckosti. A u životnom horoskopu mi lepo piše: čuvaj se avgusta meseca, i davljenja.
Ipak, svestan da se samo jednom živi i da, što kaže Marija Šerifović, "sve treba probati", turih taj smešni prsluk na sebe i sedoh na gumenu ivicu čamca u kome su već sedela 2 lokalna (iskusna?) veslača. Tuce nas se naguralo unutra (za nama je krenuo još jedan isti takav čamac) i otisnusmo se s obale na turu niz Muru, ka 'Ostrvu ljubavi' kao krajnjem cilju. Jor se, idiosinkratično, negde usput pogubio, i propustio je ovu deonicu avanture. Meni je trebalo oko tri minuta da zapazim: 1) da se čamac uopšte ne ljulja niti išta slično; 2) da čak deluje prilično stabilno i sigurno u vodi; i, najzad, 3) da je prilično vruće sa ovim jebanim prslukom preko majice na ovom suncu, te potonji skinuh sa sebe i stavih pred noge u stanje pripravnosti. Domaćini su velikodušno u čamac metnuli balon belog vina i jednu dvolitarku kisele vode, te se bacismo na špriceraj radi kvašenja usana i podmazivanja razgovora.
Tu, na čamcu, se Aca i ja upoznadosmo i sprijateljismo sa Sajmonom, jednim engleskim pederčićem koji mi isprva nije bio naročito simpatičan, jer govori i ponaša se skoro kao školski primer geja; ipak, kao što rek'o onaj u turskom zatvoru: "All it takes is a little bit of getting used to, is all!" Sajmon je zastupnik male londonske distributerske kuće specijalizovane isprva samo za gay, a kasnije i za druge low budget, genre, weird, unusual naslove. Poklonio mi je promo DVD nekog lezbo vampirskog filma (koji, na preskok, ne deluje baš previše inspirativno, ali ne bih rekao da je negledljiv). Ovde je došao sa Lojdom Kaufmanom, pošto ima nekakve veze sa Tromom u koje se nisam mnogo upuštao niti sam pamtio kakve baš. U svakom slučaju, Aca i ja slatko popričasmo s njim, iako se nismo baš mnogo često slagali (npr, Sajmonu je super jedan od najgorih horora svih vremena, WISHMASTER 3!). Karlos je za to vreme snimao razne momente spuštanja niz reku za dokumentarac o festivalu koji je snimao sve vreme trajanja, i za koji dadoh nekoliko izjava (uključujući i jednu u naduvanom stanju, za koju se nadam da neće ući u final cut!). Ta Mura je, inače, tek malkice veća i 'opasnija' od Nišave, ali kraj kroz koji smo se spuštali nije bio bez svojih zelenih čari, i sve u svemu, beše prijatno i osvežavajuće na njoj. Za to vreme, mega-zvezde (Šijan i Kaufman) su išli autom, valjda su ih vozikali u neke vinske podrume ili tako nešto, uglavnom, nisu bili u čamcima, što je možda i bolje. Naročito glede Šijana i njegove mase… Bilo je dovoljno što mega-Aca R. sedi do mene!
Posle oko sat vremena stigosmo na nešto što local yokels zovu 'Ostrvo ljubavi', iako uopšte nije ostrvo, već najobičnija obala reke. U vazduhu se nije osećalo mnogo ljubavi, ali se zato osećao miris roštilja, i to je bilo sasvim dovoljno. Dovedoše nas u simpa šumarak, pod drvenu nadstrešnicu, gde nam domoroci pokazaše kako napraviti lokalni specijalitet: fora je u tome da se uzme parče leba staro bar dan-dva, nabode se na poduže drvce, i onda blago zapeče nad otvorenom vatrom (kao marshmellow!), a onda se onako vruće protrlja belim lukom i namaže nekakvim proizvodom koji je 98% gola svinjska MAST. Nisam bio impresioniran tom idejom, čak i nevezano za predstojeće mesište, te iz učtivosti prema navaljivanjima lokalaca ispekoh, namazah, i pojedoh par zalogaja sa jednog takvog parčeta. Zajedno sa tim 'specijalitetom', nudili su nas lokalnom rakijom, koja navodno ima afrodizijačko dejstvo. Ima dve vrste: 'muška' (beličasta) i 'ženska' (žućkasta), u čokanjčićima. Ja rakiju ne podnosim, a Aca R, kao veliki ljubitelj iste, nije mogao da odoli, iako se blago pribojavao šta će biti ako afrodizijak počne da ga radi večeras, u bračnom krevetu s Jorom… Terao je i mene da probam onu slađu, 'žensku', te liznuh reda radi (i jer me je ubeđivao da je 'kao medovina'
, ali – štono rek'o onaj ženoubica – sve su one iste! Ne prija mi rakija pa bog, te se zato vratih finu vinu.
Onda sedosmo za stolove i klupe i bacismo se na (pre)ozbiljnu hranu: ogromne porcije u kojima su, iz meni nejasnih razloga, uz poveći komad svinjskog pečenja (now you're talking!) i jednu pljeskavicu bile i oveće gomilice pirea i podvarka. I sve to uz neizbežno (belo) vino. Usledilo je dalje žvakanje, pijenje, i kenjanje, tijekom koga saznadoh da je Sajmon veliki fan Arđenta, čak je pisao esej na temu 'Exploatacija žena kod Arđenta' ili tako nešto, te sam ga kinjio činjenicom da sam lično upoznao Majstora, pozdravio se s njim i dobio nekoliko autograma: "Here, this is the hand Argento shook! Touch it, shake it, kiss it, lick it, ha ha haaa!" na šta je on vriskao i skakao: "Nooo, shut up shut up shut up I don't wanna hear noooo!"
Fina tu zajebancija beše. Posle ručka sam napustio koncept pijenja iz čaše i bacio se na vinsku flašu. Pridružio nam se Šijan (za ženu i prijatelje: Šiki), poprilično ušikan. Za dezert su nam dali nešto braon što u sebi nije imalo čokoladu (što je abominacija po sebi) ali je imalo mnogo brašna, oraha i šećera, te to uredno zaobiđoh. Pošto se do tog trena već počelo spremati ozbiljno nevreme, posedasmo u vozila i krenusmo nazad u Ljutomer, gde nas već dočeka pljusak. U MITRI nije bilo mnogo vremena za zezanje, jer se već bližilo 19h, i evropska premijera Kaufmanovog novog tromatičnog uratka, POULTRYGEIST. Bio sam dovoljno pijan da mi ideja gledanja Troma filma ne zvuči suviše preposterous, te odosmo do bionje.
Ovo je, ujedno, bila JEDINA projekcija na kojoj se publika pokazala u neobrukanom broju: bilo je možda 50ak ljudi i žena. Budući da je Kaufman bio tu prisutan da najavi i odjavi film, stvarno ne bi valjalo da ih je bilo tek tuce, kao ranijih i narednih dana!
POULTRYGEIST sebi u prilog ima to što je dinamičan, pa se fazoni (vintage Troma) smenjuju dovoljno brzo da se u toj masi nađe i poneki koji nije patetičan. Takođe, ima više efekata maske i transformacija i krvopljusa no u ijednom drugom Trominom filmu koji sam gledao, a to je uvek oku prijatno. Naravno da je to sve jeftino, i da su maske obvious, ali to je, kao, fora, to tako treba, to što se vidi da je fejk je, kao, deo Tromine 'magije'. Whatever. Film je zabavan i zato što glavni junak izgleda kao PLJUNUTI, ali zaista kao k.l.o.n.i.r.a.n.i. ginger toxico itd, samo malkice mršaviji i zgodniji.
U filmu se pojavljuju Tromine stalne kameo-zvezde, Ron Džeremi i Lemi Motorhed, muzika (u mjuzikl deonicama) je potpuno bezveze (i tada mi je najviše zafalilo prisustvo SOUTH PARK dvojca, čiji je CANNIBAL THE MUSICAL Troma distribuirala), ali sve to traje taman koliko treba, i ne da nije bolelo, nego se čak moglo podnošljivo otpratiti. Aca nije bio tog mišljenja, i veći deo je prespavao, mada je to možda bio samo efekat onog afrodizijaka sa Ostrva Ljubavi. Sajmon, koji je sedeo par mesta dalje od nas, je pokazao koliki je peder time što se PREGLASNO smejao na svaki jebani KADAR u filmu (koji distribuira i u kome ima kameo), i aplaudirao na svaku, ma i najmanju 'foru', iako je – istine radi – ova publika kao stvorena za Tromu, i čak i bez njegovog podaničkog potpaljivanja zaista je vatreno reagovala na 'fore i fazone' koje im je Troma prdela u lice.
Potom je film okončan a Kaufman izašao na binu uz nove salve ovacija. Počeo je Q&A, sasvim respektabilan, voditelj je postavio nekoliko sasvim lucidnih pitanja, a čak se i iz publike javilo nekoliko tromadžija. Kaufman se pokazao kao autor mnogo zabavniji ispred platna nego na njemu: snimio sam diktafonom razgovor sa publikom, a potom sam ga priterao u ćoše i snimio s njim još 20ak minuta intervjua samo za moj aparat, pa će se to uskoro naći tamo gde treba. Slikao se sa fanovima u holu bioskopa (sve vreme snimajući svojom kamericom sva dešavanja) i bio više nego user friendly: nosio je i masku Toxic Avengera s kojom je pozirao kao pravi pravcati šoumen kakav i jeste.
U međuvremenu je kiša stala. Odosmo u MITRU gde su već počele pripreme za SHOCK CORRIDOR LIVE. Na svu sreću, uslovi su dozvoljavali da se to odradi napolju, kako je i planirano, pa tako i beše: ovog puta pred učvršćenim platnom (zaboravio sam da napomenem da su ovi austrijanci morali da platno za svog Hitlera pridržavaju, po jedan za svaku šipku, tokom ČITAVOG trajanja filma im!). Maja je kamerom usnimila celo zbitije, tj priču na temu NEKROFILIJA, pa nije nemoguće da taj lajv performans bude i prikazan nekad, negde. Publika je to ispratila sa interesovanjem i glasnim reakcijama na pojedine inserte. Naravno, pošto se radi o (…) publici koja, uh, kako reći… nije baš posebno fanovski obrazovana… njima su kao novi (i šokantni!) delovali čak i inserti iz nekih klasika koje članovi ZS foruma konzumiraju nedeljom popodne, uz nedeljni ručak sa celom familijom.
Pred kraj performansa odoh da usnimim intervju sa Karlosom, koji ispade duži i zanimljiviji nego što sam očekivao, i koji će takođe uskoro biti okačen negde na netu. Vrlo zabavna i živahna priča, iako se između redova provlači njegova pederska nesklonost doslednosti, osvešćenoj ideologiji, pravoj ozbiljnosti… Drugim rečima, brojnim pitanjima i komentarima sam, zapravo, podrivao njegove teze podsećajući ga na njegove reči od nekoliko minuta ranije, iz kojih se uglavnom vadio klasičnim "Pa da, ali ja tako mislim i osećam, i šta mi ti možeš (što nisam dosledan u tome)?"
5. dan (petak, 10.08.)
HUDI MAČKI-LUTALICE
Za razliku od većine prethodnih dana, kada smo iz sopstvenog džepa plaćali taxi od Hlebeca do ljutomera i nazad (jer je obećani prevoz organizatora najčešće bio prezauzet, preumoran, prepijan…), ovog puta smo imali organizovan prevoz. Tomu je bilo tako samo zato što su Acu R. u zadnji čas metnuli u žiri za ocenjivanje kratkih filmova, pa je morao pod hitno da ih odgleda zarad večerašnje dodele nagrada. Prethodni član žirija je svoje glasove ostavio napisane na salveti. Ne znam ko je bio treći (if at all?).
Naš vozač je, istina, iako lokalac, uspeo da se zagubi po ovim (zaista komplikovanim) brdima i raskrsnicama, i da napravi brutalno pogrešno skretanje, tako da nas je nenamerno dovezao do same hrvatske granice. Mislim, skretanje je bilo pogrešno da pogrešnije ne mre bit: umesto na sever skrenuo je na jug! Ipak, zahvaljujući tome neplanirano upoznadosmo još malo ljupkog slovenačkog kantrisajda pod sitnom kišicom. Razloga za žurbu nije bilo, a meni vizuelnih (i drugih) stimulansa nikad dosta!
Kako se ispostavilo, Aca filmiće ipak neće gledati kod Tomaža, već u 'Press centru' u MITRI, tj. na jedinom postojećem kompu, kraj kuhinje, uz žamor okolnih posjetilaca kafića. Ja sam preko njegovih ramena video najveći deo RAKETA (kojima će docnije dodeliti, i umesto autora primiti nagradu); tragovi potencijala su primetni, scenario ima nešto malo duha i fazona, ali osnovni problem je gluma, tj delivery dijaloga, koji znatno kvari njihovu humorističnost (na papiru). Za moj ukus, suviše srpski film (you know what I mean?), ali tko zna, možda stvarno nije bilo ničeg boljeg u ponudi krateža?
Dok se Aca bavio kratkometražnom psihodelijom, ja odoh na nešto konkretnije. Marko je odlučio da mi zdrobi kičmu lokalnim poljoprivrednim proizvodima, te odosmo iza lokalne gimnazije (50 m dalje od MITRE) da iskonzumiramo rečenu biljku. Bila su tu još 2-3 simpatična lokalna autsajdera s kojima podelismo ljute dimove. Moje grlo, jedva prilečeno tik pred polazak na put posle 2nedeljne prehlade, i ovog puta me je malkice čačkalo, ali konzumacija je usprkos tomu bila prilično uspela.
U MITRI se još malo pozajebavah sa gostima, a onda dođe vreme za dodelu vinskih nagrada u Opštini (80 m dalje!). Ispred Opštine, na travnjaku, dešavala se konzumacija vina, te se upustih i u te aditive, uz dalje ćaskanje sa Acom (u međuvr. odgledo kratkiće), Sajmonom, Šijanom i Kaufmanom. Tom prilikom upitah Kaufmana da li gleda samo tromatične filmove, i šta mu je leglo u zadnje vreme od 'normalnih': reče da mu se vrlo dopao APOCALYPTO. Naveo je još nekoliko vrlo ukusno odabranih naslova, ali moj zamućeni mozak upamtio je samo ovaj. Ipak, rispekt, pamtim da je naveo kao odlične zaista samo filmove koje bih i ja odabrao. Šiki je stajao u svom uobičajenom polu-pogrbljenom stavu, dodatno naheren vinom, a i ženica mu je delovala dobrano načeto konzumacijom.
Onda nas pozvaše unutra, na zvanični deo ceremonije.
E, sad moram da kažem nešto generalno, glede jezika i komunikacije.
Nalazim vrlo bizarnim, i neozbiljnim, to što:
a) strani filmovi nisu bili uopšte titlovani na slovenački, već išli na engleskom ili sa eng. prevodom;
b) najave gostiju ispred njih išle su vrlo trapavo, sa mnogo priče na slovenačkom (koju gosti nisu razumevali) i iznenadnim tutkanjem mikrofona u ruke zbunjenima, u stilu: 'aj sad malo vi.'
Što se tiče upotrebe srpskog, tu moram da kažem da nije bilo problema (mada mi rekoše da je prošle godine neka pijana budala vikala: "Zašto se ovde priča na srpskom?" ili nešto u tom stilu). Dakle, sa domaćinima smo govorili srpski, isto tako i oni s nama, što je bio i jezik na predavanjima (mome, Veljinom, Aca+Bekitovom…).
Međutim, na toj dodeli nagrada, koja je očigledno bila usmerena ka lokalcima (odgajivači vina, i precednik opštine), žvaka je išla isključivo na slovenačkom, bez trunke prevoda, što je prilično smorilo gomilu Grka, Engleza, Austrijanaca, Srba i drugih. Izašao je da nas pozdravi gradonačelnik koji je izgledao isto tako neotesano i politikantski kao u nekoj, recimo, srpskoj Surdulici ili Galibabincu. Znači, brkat i sa oooogrooomnom otromboljenom stomačinom (u košulji) nadnetom nad pantalone. To istrpeh, ali kad najaviše lokalnog pesnika i njegove ode majci zemlji, mirisima tla, plodovima Dionisa, ja odsustvo prevoda upotrebih kao sasvim zadovoljavajuć alibi (bar za moje potrebe) da umaknem iz prostorije i pridružim se sve većoj grupi izbeglica iz sale. Kasnije mi rekoše da je poezija bila baš kakvu sam očekivo: mnogo 'uh' i 'ah' i 'oh', mnogo afektacije i uzdisaja i palanačkih panegerika vinogradima. U dvorištu je neki dušmanin boce s vinom zamenio burencetom u kome je bio sok od jabuke, što primetih tek kad je bilo prekasno.
Ipak, ubrzo me dobro obavešteni krugovi izvestiše da se nastavak konzumacije vina dešava u podrumu zgrade, te odoh tamo. Isprobah još nekoliko sorti belog, ali još uvek dovoljno trezven i samokontrolisan. Te katakombe su bile simpatičan ambijent za cirkulisanje sa vinskim čašama u ruci i ćaskanje sa polupijanim gostima. Karlos mi je pokazivao neke pederske trikove tj različite varijante za pokazivanje srednjaka, za koje nisam bio siguran da li da ih shvatim kao uperene ka meni (podjeb) ili kao zabavnu društvenu igru inspirisanu vinom. Meni je zabavnija bila igra "Mazni flašu dok niko ne gleda" (...) jednu flašu je iz obližnjeg sanduka posudio i Englez Sajmon, iako je je njegova torbica bila groteskno premala da sakrije flašu. Ništa smešnije nisam video još od trenutka kada sam, pre 10ak godina, u stanu mog pokojnog prijatelja džankija prisustvovao sceni u kojoj, na nailazak džankijeve keve, njegov prijatelj kesicu sa travom 'krije' ispod vrlo male piksle sa ravnim dnom na stolu tako da potonja stoji vidno naherena, nimalo ne zaklanjajući kesicu ispod sebe. Ipak, izvukosmo se odatle neuhićeni.
Ponovo napolju, zapazih facu koja izgleda ko pljunuti Đura nadrealist. Bio je to baš nadrealan momenat, budući nenajavljen. Ispade da nisam baš tolko pjan, no da je Đura stvarno svrnuo iz Ljubljane da se sretne sa Šikijem i uruči mu nagradu. Opet je počela kiša, ali se ja i Jor (kome ionako ne treba mnogo alkohola da počne da se klati i koluta očima) udenusmo u kombi koji nas odveze 120 metara dalje, do bioskopa u kome je dodela Grossmann nagrada. Ispred njega još malo popričah sa Kaufmanom (ne sećam se o čemu) i upoznadoh Hitlera (koji uživo nimalo ne liči na sebe); tu zapazih da je baja vrlo duševan lik i zanimljiv sagovornik. Beki i Maja su se iz nekog razloga stalno smejali i tvrdili da sam pijan, ali to naravno nije bilo tačno: samo sam se malo više zezao nego obično.
Sala je bila pristojno popunjena i ukrašena, ceremonija je bila znatno bolja nego u Opštini (mada bez vina!), bilo je čak i prevoda na engleski. Rezultate znate, da se ne udubljujem mnogo u to: Šiki za životno delo, FRITT VILT za najbolji film festivala (Znate šta je najgore? Što taj mediokritetski proizvod zaista i JESTE bio najmanje loš u ovoj konkurenciji; mada, da se ja pitam, nagradu bih za dugometražne dao POLTRIGAJSTU.), RAKETE za najbolji kratki i Kaufman za… za to što je došao u goste, za razliku do one švapske pičke, Butgerejta! Aca R. je, u ime prijatelja, primio nagradu koju mu je dodelio, što je bilo baš onako, simpa.
Onda odosmo u MITRU na novu turu Markovih pijanih improvizacija, drobenja kičme i ćaskanja sa ovima i onima. Da, u nekom trenu sam i večerao, što je dodatno anuliralo ionako slabi učinak alkohola, tako da sam bio sasvim trezven za intervju sa Šijanom koji sam usnimio Bekijevom kamerom - jer sam tog dana uspeo da u sobi zaboravim diktafon. (Iz tog razloga nisam usnimio ni intervju sa onom plavušom iz ionako shitty BROKENA.) Na žalost, Bekijeva kamera je u sebi imala mesta samo za 20ak minuta, kojima sam jedva zagrebao sve ono što sam hteo da pitam Šijana, ali razgovor nastavismo i posle isteka kasete, iako ga je vino ubrzo sustiglo tako da se sa ženom povukao nešto pre 23h.
A oko 23h je u dvorištu, sa bima, prikazan YAKOV LEVY SPECIAL, serijal kratkih, brutalno neukusnih i neodoljivo gross-out filmića nekog blesavog Ukrajinca, sasvim u Troma duhu splat-slapstika, ali sa još više neukusa. Koga ovo zanima, neka izgugla ime, sigurno ima nešto na netu, mrzi me da prepričavam, ali svakako ih vredi bar jednom pogledati zbog tog infantilnog sexopsednutog parodijskog duha i zbog Baba Alle, najstarije, najdeblje i najružnije (bezube) kurve u Ukrajini (a verovatno i šire), koja je zvezda većine ovih produkata. Kaufman, koji je sedeo ispred mene, vidno se zabavljao. Malo kasnije, kad su mu Slovenci pustili VINOPIRE (onu negledljivo amatersku tvorevinu bez duše i stila i minimuma kompetencije) on je odgledao kojih pola sata (iz učtivosti?) a onda se pozvao na umor i krenuo da zove taxi. Siroti čovek.
Najveće razočaranje te večeri doživeh kad shvatih da nema ništa od sutrašnjeg planiranog puta za Maribor: naime, Rose Ann i Žiga su nas (Jora i mene) zvali da se tamo nađemo i malo družimo u nekoj kafani, ali ispade da SUBOTOM I NEDELJOM jedini voz odavde ili bliže okoline ide tek u 5 popodne, a busovi su tek praktično nepostojeći. Ovo smo prekasno saznali za bilo kakvu izmenu tim povodom (što se mene tiče, da sam znao za weekend-trick, mogao sam da odem sam, u petak, ali Jor u petak nije mogao jer je morao da izvesti BETU o dodeli nagrada itd.). Bilo mi je žao, ali bar ostade nada da će biti još prilike za viđanje, i to ne na pola puta, no na njihovom terenu, tj u Žiginoj Ali-Babinoj pećini, na bar nekoliko dana.
6. dan (subota, 11.08.)
KO TO TAMO DUVA?
Budim se uz zvuke kiše koja neodoljivo rominja kroz prozor i Jora koji pokušava da me ubedi kako je genijalna ideja ustati u ranu zoru (10.30 h) po takvom vremenu i ići u Ljutomer na 'Vinski festival'. Vadim čepove za uši, i mrmljam: "Zar stvarno misliš da želim da idem da po kiši gledam a bunch of local yokels kako idu ulicama u smešnim kostimima, rastežu harmonike i pevaju ode vinu? Kad bih bar znao da će na kraju da nekoga spale u džinovskom wickermanu, možda bih i dizao dupe iz kreveta, ali ovako – no way, Jose." On kaže da mora, zbog Bete. OK, rekoh, pozdravi Betu. Aca je bio istog mišljenja, te nastavismo da se rastežemo po krevetima (svako u svom, mind you!) još oko sat vremena. Doručak nam je, zbog Hlebecove ovlaženosti, bio poslužen unutra, u prizemlju njegove kuće, u ambijentu koji podseća na setting za Bavin BARON BLOOD: zidovi od krupnih komada stene, jezive slike po njima, i džinovski crni chandelier sa koga sam zamišljao gole djeve kako vise, vezane i vrištave. To me, niotkuda, podseti na priču o najstarijem lokalnom uzgajivaču vina, koji ima 100 godina, ili još i koju preko, i čije mi je vajkanje Marko citirao pre neki dan. Ta starina je bila poznata po izjavi: "Dok je bio Tito, svima nam je bilo super. Ali još je bolje bilo kad su ovde bili Nemci…" Na putu do Ljutomera moje oštro oko spazilo je tablu koja reklamira AUTO RAJH, pa sam nater'o Jora da to uslika (fotka se još čeka, jer Jor nema adekvatni kabl).
Pomisao na trčanje u kafe MITRA, koji nam je već pomalo dozlogrdio kao ambijent, naročito po kišnom danu, i sa sumnjivom brojnošću gostiju (ovo je poslednji dan festa, i mnogi su već ranije krenuli odavde), nije mi bila nimalo privlačna, te zato predložih Aci da se još jednom prošetamo (ovog puta bez vrućinštine) do Vidikovca, i izogovaramo preostale, do sada nekim čudom izostavljene, filmske (ne)radnike Srbije. Tako je i bilo! Pejsaži nisu bili u magli, kako sam se nadao, ali niski beli oblaci, i nedavna kišica, činili su ambijent drugačijim no tijekom prethodne šetnje, i prijatnim oku i duši. Prisećali smo se toga koliko je HELLRAISER genijalan film i takmičili u navođenju citata iz njega, ogovarali haos u FCS-u, izražavali sumnju u njin projekat 7-tomne Enciklopedije Filma, itd.
Onda se vratismo Hlebecu, i taman kad smo mislili da krenemo u Ljutomer – Ljutomer je došao nama! Bukvalno na izlaznim vratima sretnemo Jora, Bekija, i još gomilu gostiju: Šiki+žena, 3 Austrijanca, 2 Omladinke, Sajmon, Marko i Tomaž. Ispade da će se ovde ipak desiti ručak, o kome se od juče šuškalo i nagađalo, mada nas niko nije explicitno o njemu izvestio niti na isti pozvao. No, kad se već tu zatekosmo, pa još u tako dobrom društvu, rekosmo "votahel!" i sedosmo uz astal u odjelu za goste, na I spratu, sa čijih panoramskih prozora eksplodira vidik na 2 strane sveta. Ispade da je mudro što smo otišli u šetnju posle doručka, da malkice ogladnimo, ali još mudrije što smo ipak doručkovali – jer taj 'ručak' zapravo ispade tek ono što srpski domaćini zovu MEZE!
Elem, dobili smo: supu od pečuraka (nisam neki ljubitelj, ali pošto sam prethodnih dana znatno otvrdnuo svoju stolicu pretežno čvrstim jelima, uželeh se malo čorbe) i ordever sa malo kobaja, pršute, sira, kuvanih jaja i paradajza. I hleb (crni, teško da je jutrošnji). Nisam se previše unosio u ovo meze, jer nije bilo bitno različito od onoga što smo već 5 dana jeli za doručak, pa tako i samo par sati ranije. Nadao sam se đakonijama koje sam ranije tog dana video Hlebeca kako pohranjuje u svoje ogromne krematorijume u dvorištu. Avaj, kad je ovaj, odmah posle ovog ordevera počeo da donosi buhtle (koje čak i nisu moja ideja poslastice: običan slatki 'leba pečen sa malko pekmeza), shvatih da je Hlebec odneo šalu, te dohvatih suvi crni hleb i uzedoh malo pršute i kobasca i sira. Sve to uz obilate doze belog vina. Sticajem okolnosti zapale su mi dve čaše iz kojih sam naizmenično pio, jer ispade da Hitler ne sme vino, iz medicinskih razloga.
Deo tog obeda koji mi je najviše prijao jeste: belo grožđe koje nam je izneto na kraju. Nisam ni znao (jer nisam nikad ni razmišljao o tome) da postoje posebne vrste grožđa samo za vino (nisu mnogo dobre za jelo) i vrste koje se gaje samo za jelo. Ovo koje nam je izneto svakako spada u najbolja grožđa koja sam ikada jeo, te uništih nekoliko grozdova. Sve to uz zabavno ćaskanje sa Šikijem, i neizbežna pitanja vezana za KO TO TAMO + MARATONCE o tome kakvi su bili glumci, kako je bilo snimati te filme, kakav je ko bio na snimanju, jel bilo improvizacije, itsl. Marko je totalno šarmirao sve prisutne, čak i 'bezobrazni' vicevi i provale iz njegovih usta su imali izvesnu detinju nevinost i simpatičnost. Nije nemoguće da dobije manju ulogu u nekom narednom Šijanovom filmu. (Naravno, svi smo bili učtivi da ni rečju ne pomenemo njegov S.O.S. i ta tišina je pričala volumene, što bi reko Ratko.)
2 opaske:
1. SVI iz ex-Yu obožavaju srpske psovke, i što masnije i groznije i uvredljivije i sočnije, to bolje! Ako nekome hoćeš da jebeš majku, ali propisno i do daske, moraš na srpskom. Marko se pokazao naročito receptivnim za duševnost srpskih psovki, oduševljeno ponavljajući i mentalno zapisujući svaku koju bih mu velikodušno i nesebično izneo. I uopšte, Marko je najveći Srbin među Slovencima, vrućim temperamentom – koji vuče pomalo na Afriku, pošto mu je ćale iz Eritreje!- totalno odskače od fun-loving ali fun-unable-to-produce okruženja.
2. Ispred bioskopa me, sasvim iznenada, prepoznavši srpski kojim govorim, spopadne jedan lokalni mladi fotograf: kaže, 'oće da ide sa curom u Guču, pa se pita ima li u okolini neko dobro jezero gde bi, usput, mogao s njom da svrati da se malo zezaju. Ja se prvo nasmejem na ironiju ("E, moj brajko, gde baš mene nađe da pitaš za Guču!?"
, onda priznam da imam prilično mutnu predstavu o tome gde se, tačno, Guča uopšte nalazi, i kažem, instinktivno, da mi se javlja kako u tom kraju nema nikakvih jezera. Tu naiđe i Aca, još gori Srbin od mene, podjednako zbunjen pitanjem. Na kraju mu preporučim da ode na Taru a zajebe pomisli o jezerima.
Ovo sve pominjem jer doznajem da je među Slovencima poveća pomama za odlaskom na Sabor trubača u Guči, njima je to zabava kakvu u Sloveniji (više) nemaju niti mogu da imaju, pa odlaze na jug, where the grass is green and the girls are pretty and the trumpets loud and the pigs dead & roasted! Iako se na sva zvona zvoni što je Slovenija u EU (recimo, na svim zvaničnim natpisima vezanim za Festival stoji upadljivo naglašeno 'Ljutomer, Slovenija, EU'!), primećujem određenu vrstu, eh, zadrške. Mislim, lepo je njima, bole ih kurac, sa ličnom kartom idu na put, samo uđu u avion gdegod im ćune da idu, nemaju jebavanja sa vizama kakve smo mi imali da bi nas pustili čak i u Sloveniju… ali, vidi se izvesna doza nostalgije za izvesnim balkanizmima koji još nisu iščezli iz kolektivnog nesvesnog. To zapažam u brojnim detaljima, pa čak i kod Hrvata: recimo, vidim da momci iz ŽUTOG TITLA kao posebnu ezoteriju u svojim knjigama naglašavaju činjenicu da su u 80im čitali (srpski) YU VIDEO, i čak filuju svoje textove apsurdnim, ispraznim citatima iz tamošnjih napisa da bi to dokazali. Meni je, npr, bilo naročito zabavno da podjebavam Marka što mora da izađe iz kafića MITRA i da puši napolju, zbog EU propisa o 'kajenju': "Šta je, Marko, što te isteraše napolje kao poslednje pseto? Što pušiš ovde? Pa zar ste se za to borili?!" On je samo rezignirano slegao ramenima. (Mene, inače, kao nepušača, posebno uveseljava posmatranje muka kroz koje prolaze pušači kako bi utažili svoju adikciju! Kažu mi da je kazna za pušenje u kafiću 120E! He he he, damn bastards, tako vam i treba, nosite svoje kancerozne štapiće daleko od mojih pluća!)
To (pred)veče sam pretežno proveo pričajući sa g. Hitlerom. Nekako se dohvatismo teme raspada Jugoslavije, genocida, rata, Bosanaca, Šiptara, itsl, i ja mu iznesoh neke svoje opservacije za koje mi je sada krivo što ih nisam snimio diktafonom, jer mi je odnekud pokuljalo posebno nadahnuće da su se Hitler, kao i Sajmon (već dobrano pripit) valjali od smeha – Sajmon još malo pa bukvalno, u par navrata samo što nije pao sa stolice kad sam im pričao o metodama razmnožavanja Šiptara, kao i o načinima za njihovo istrebljivanje. Onda je pijanom Sajmonu iz nekog razloga ćunulo da ustane i počne da se dere kako neće dozvoliti da se u njegovom prisustvu više čuje 'the N-word', misleći pritom na činjenicu da sam ja Marka sve vreme iz ljubavi zvao 'nigger', na šta je on uzvraćao prijateljskim zezanjem na račun mog (ne)rasta, zovući me 'malim Srbinom' itsl. Dakle, kad je ovaj engleski pederčić ustao u odbranu crnaca, ja se setih da je još veliki Krouli pisao "The key of joy is disobedience", te počeh da ga poprckujem u stilu: "What N-word? Ninny?... Nigger? NIGGER, is it? Why not? Why shouldn't we talk about Niggers?" itd dok je ovaj padao u fras, primao se i skakao kao text-book seka persa sve dok ga nisam porazio svojom tvrdoglavošću.
Hitler mi je pričao o svojim drugim projektima (pretežno glumi u pozorištu, imao manje uloge na TV, napisao 2 drame i roman koji mi uopšte ne zvuče kao nešto što bih čitao, ali – tko zna?) kad stigoše špagete koje je Aca naručio za sebe i mene. Na žalost, u MITRI se često dešavalo da čak i uski izbor sa menija bude dodatno sužen time što nema svega sa njega, te tako umesto bolonjeze dobismo špagete sa tunjevinom ili tako nečim ribećim, što mi nije preterano prijalo. Bilo je to poslednje veče zajedno, i proteklo je neočekivano bezbolno (u smislu: očekivao sam da će biti predosadno, svima nam je MITRA već bila na vr' kurca i jedva smo čekali povratak nazad), bilo je čak vrlo zabavno.
Onda je Marko organizovao još jedno duvanje, ovog puta bez sakrivanja, tu usred bašte kafane. Moram da priznam da mi nakon jednog dubokog dima srce toliko uzlupalo da se malkice uplaših, te smanjih doživljaj, tim pre što se ja ovome prepuštam samo u vrlo retkim i međusobno prilično udaljenim trenucima, te nikad ne mogu da predvidim rekaciju. Zato ovde ne uzedoh punu dozu, već džoa ubrzo prepustih Marku, potom ne osetivši značajnije plodove učinka onoga što sam udahnuo. Izgrlismo i izljubismo one simpatičnije među gostima, s ostalima se pozdravismo, i krenusmo na spavanje relativno rano: u krevetima smo bili već negde oko 02.00 h, možda i ranije. Trebalo je sutra rano ustati za put kući.
7. dan (12.08.)
OJ, SRBIJO, MAJKO MILA!
Jutro vlažnjikavo ali suvo. Ustadosmo oko 08.30h kako bi se malo založili Hlebeca i igara i bili spremni za polazak na put, koji se desio oko 10.30h. Jor je malo gnjavio s pakovanjem jer je zaturio svoje plavo jastuče za putovanja itsl, ali na kraju, posle kraćeg čekanja, pođosmo i, sem kraćeg šopinga u Merkatoru, ovog puta nije bilo zaustavljanja i gnjavaže. Život je zaista mnogo lakši bez jebanog FRITT VILTA! Dve omladinke su ostale da jure muževe po Sloveniji, pa smo se nazad vraćali rasterećeni njinih odsutnih prisustava, razbaškareni po kombiju. Kroz granice prođosmo kao vruće sečivo kroz kocku putera.
Budući da je I tom ŽUTOG TITLA rasprodat i ni autori nemaju primerke za prodaju/razmenu, ja se poduhvatih čitanja primerka koji su oni KUPILI da bi poslali Zlakobriji, i pročitah ga celog u putu; i ne samo njega, nego dobrano načeh i II tom, kao i KATANE, LIGNJE, BRADAVICE (vodič kroz japanski film). ŽUTI TITLOVI su umereno zabavni, mada nedovoljno duhoviti za moj okus (povremeno su baš napregnuti u pokušajima da budu, ali neće to silom); čak u jednom trenu pomislih da bi knjiga odabranih topika i postova sa ZS foruma bila beskrajno zabavnija i informativnija (da ne pominjem: ezoteričnija!) od ovoga, pa smo se Aca i ja zabavljali tražeći propuste, i našli ih gomilu. Uprkos tome, utisak mi je pretežno povoljan. Te knjige se i ne reklamiraju kao drugo do ZABAVNIK, i umereno zabavne jesu.
KATANE, LIGNJE, BRADAVICE su već nešto drugo. Naizgled ozbiljnija, ova knjiga je tek prilično površan UVOD, u kome se o svakom naslovu piše tek par najuopštenijih rečenica o zapletu i 'hajlajtima' + neki neargumentovani te stoga neubedljivi sudovi o njima. Otprilike, kao zbirka copy-paste plot summary+user comments tih filmova sa imdb-a. Pazi, ne kažem da je to način na koji je knjiga pisana (tj da je plagijat tuđih textova) nego je informativnost i dubina textova na tom nivou: elementarnom. Teško da će bilo koji pažljivi čitalac ZS foruma saznati u ovoj knjizi za neki naslov koji ovde ja ili neko drugi nismo već prikazali sa mnogo više dubine i analitičnosti. Svejedno, veliki plus za trud, i za širenje japanskog gospela među would-be filmofilima-početnicima.
U Bg stigosmo oko 16h, čitavi, orni, neoštećeni (što važi čak i za Bekijeve flaše vina koje je kupio od našeg Hlebeca). Oni odoše svako na svoju stranu, a ja se smesta bacih u dodatna 3 sata gnjavaže u NIŠ-EXPRES busu ka Nišu koji je, kako bi me smesta podsetio gde sam se vratio, bio kao najgori košmar svakog putnika: krcat (mada sam mesto do sebe uspeo da izborim nezauzetim), sa susedima u vidu nervozne blebetave majke, njenog retardiranog (ali zaista, taj pogled!) muža i njenog derišta koje se najveći deo puta – dernjalo. Usledilo je menjanje pelena usred puta, mnogo priče, mnogo plakanja, mnogo ispraznog ćaskanja mobilnim sa familijom koja ih čeka u Nišu… a moji čepovi za uši su uspeli da me zaštite tek jednog dela tog užasa, ali ne baš svega. Povratak domu je zaista bio okrepljenje.
A sad, restlovi: bits & pieces koje nisam do sada izneo, a nisu sasvim beznačajni:
-Zabavio sam svoje domaćine kada sam, listajući jednu knjigu na slovenačkom, otkrio nekakvog masovnog ubicu, Grossmana, koji je zaklao 50ak ljudi i prodavao njino meso mesarama. Bili su oduševljeni činjenicom da je (kako to često biva) trebalo da dođem ja, čak iz Niša, da bih njima, tu u Ljutomeru, otkrio pravi smisao Festivala!
-Ostali filmovi!
* Češke SF filmove nisam gledao sada, jer sam te iste gledo u Berkliju, u Pacific Film Archive. Donekle žalim, jer KRAJ AVGUSTA U HOTELU OZON, pa i IKARIE, vrede reprize. Ipak, nije se moglo baš sve i svuda!
* Slovenački NA NEBU KAO I NA ZEMLJI ne videsmo jer smo u to vreme (otvaranje) još bili zarobljeni na granici; kažu da nije negledljiv. Aca je dobio DVD pa ću ga, možda, nekad pogledati.
* BORE LEE: ZLATNE NUNČAKE: bio sam u bašti dok je ovo išlo i ćaskao sa ŽUTIM TITLOVIMA; povremeno sam bacio pokoji pogled, i čuo i više dernjave nego što bih želeo, ali ovaj jad i beda zaista nisu za dugometražni format; zapravo, čak i kao kratki film, nije mi posebno zabavno da se smejem (kliničkim) retardima. Za slovenačku publiku, pak, ovo je bilo baš po meri! Bio sam zabezeknut kad mi rekoše da je 1 deo ovog serijala (toga ima još!) igrao čak i u hrvatskim kinima, a da je DVD među najprodavanijima.
* KO TO TAMO PEVA – ovo mi je krivo što nisam pogledao: kažu da je prikazana neka savršeno očuvana kopija iz slovenačke kinoteke: Šijan je lično oduševljen. Jor kaže: "Nisam znao da u tom filmu postoje te boje!" Film je prikazan pred nekoliko stotina (kažu 250, ali možda malo ipak preteruju?) ljudi. Hlebec reče da dolaze neke njegovi pajtaši čak iz Maribora samo da bi zajedno gledali taj film s njim. Kako se ne diviti filmu koji i posle 27 godina uspeva da s nesmanjenim uspehom zabavi publiku, čak i onu koja, kao, ne govori srpski, i da probije sve barijere koje će zauvek ostati neprobojne ovim pišljivim produktima koje danas srpskim filmovima nazivamo!
-Ostali gosti!
* Snimio sam intervju sa norvežaninom, scenaristom FRITT VILTA. Baja mi nije nimalo simpatičan: delovao je užasno uštogljeno, skroz out of place & out of touch sa žanr-fanovima. Priznao je da je bio unajmljen, da nema posebne ljubavi prema hororu, a nekmoli znanja, itd itd. Videćete već, kad transkribujem intervju: lukavim pitanjima naveo sam ga da samog sebe denuncira kao smrdljivka koji nije ni mogao da napiše nešto originalnije od one bljuzge.
* Plavuša iz BROKENA je pristala na intervju, ali onda kad sam ja hteo, ona nije mogla, onda kad je (možda) mogla ja nisam imao diktafon uz sebe; ne žalim previše.
* Sa špancem iz filma COLD HOUR imao sam, zapravo, vrlo zabavan razgovor: nezvaničan, ali vezan za film. Ispalo je da, kao i ja, veoma voli Viljarongine filmove; pričao mi je o Kirogi, režiseru filma COLD HOUR (stidljiv, povučen, živi s majkom), o filmu Vudija Alena u kome sada igra, o španskim hororima, o de la Iglesiji (kaže da ima poveliki ego, da nije baš najprijatrniji za društvo) itd. Vrlo simpatičan lik, skroman, tih, da ga ne spazih u društvu Bekija i Maje možda ga ne bih ni upoznao.
* Grci koji su sočinili TO KAKO bili su smešteni kod Hlebeca, kao i mi, ali nisu mi bili simpatični. Sem par učtivih fraza tokom doručka nisam poželeo da se s njima bondujem niti da pričam o ne znam čemu. Ipak, bila mi je zabavna situacija u kojoj se Beki malo usekao kad ga režiser filma upita otkud mu insert iz njegovog filma koji je pustio u ŠOK KORIDORU. Iako je Grk zvučao kao da se šali, i da ne zamera što to posedujemo na divxu, ni ja ni Beki nismo baš bili ubeđeni da ovaj gleda na pirateriju baš blagonaklono (kao Kaufman, navodno).
-Mediji?
Nalazim pomalo apsurdnim da su organizatori dovukli ovolike goste, a da najveću većinu njih nisu nikako upotrebili. Ako ne računamo vrlo kratke naklone pre početka njihovih filmova (sa najavom na slovenačkom), druge interakcije sa publikom ili novinarima nije bilo. Niti Q&A posle filmova (s kim? s KOJOM publikom?), niti su nešto novinari i kamermani bili prisutni da nekoga usnime i propitaju. Konferencije za štampu praktično nisu ni postojale, sem za najizvikanije goste (Šijana i Kaufmana). Šteta jer, kao što rekoh, neki od najzabavnijih gostiju bili su iz senke, nisu zvezde, ali imali su šta da (po)kažu.
-Sve u svemu?
Pa, interesantno iskustvo, sa svim usponima i padovima. Drago mi je što sam otišao i iz prve ruke video sve to, upoznao neke zabavne ljude, razmrdao svoje engleske mišiće, zezao se (pretežno) o tuđem trošku, pogledao neke (kako ispade, pretežno loše) filmove… Vredelo je podneti to malo žuči zbog meda, koga je ipak bilo u dovoljnim količinama.
Toliko od mene.
Živeli!
Omiljeni: 0
Bravo!